Prica Vladimir

 

 

Prica.rs Pagerank                                                                                            

 


 
      Već prvi pogled na crteže i slike Vladimira Price, nastale u poslednjih nekoliko godina a proistekle iz različitih faza i raznolikih tehničkih i stilskih pristupa, učvršćuje posmatrača u uverenju da je autor okrenut umerenom figurativnom likovnom iskazu prožetom diskretnim asocijativno-apstraktnim elementima. Dakle, ljudska figura  jeste značajan element u Pricinom slikarskom delu, ali se njena  pozicija i uloga svesno potiru odnosno minimiziraju zarad umetničke prednosti na drugoj strani. Dobitak je u tome što je autor, blažim apstrahovanjem formi i svesnim odvajanjem od objekata, sveo globalni idejni prilaz slici na suštinsko i simboličko, izgradivši, pritom, upadljiv i prepoznatljiv likovni specifikum.
 
     U osnovi Pricinog dela je suzdržan, diskretan, nemimetički i nepredstavljački crtež,   ispisan odnosno sazdan nepravilnim ili iskrivljenim linijama. Linija, poput kakve kotrolisane slučajnosti, obrise formi blago deformiše a njihova realna značenja dovodi do obesmišljavanja, ni ne nagoveštavajući, pritom, autorovu nameru za prikazivanjem objektivne stvarnosti. Tako koncipiran crtež, nezavisno od toga da li je samostalan ili je osnova slike, prenosilac je stvaraočeve misli. Brižljivo odabran kolorit, s druge strane, odjekuje mladalačkim snoviđenjima, čiji lucidni treptaji sugerišu posmatraču ili interpretatoru dela, nemerljiv začaj emotivnog stanja stvaraoca u toku, pre i za vreme trajanja umetničkog čina. Otuda se raspon metafizičkih strujanja  kreće  rubom nemira podstaknutih sećanjima, nastavlja tragom slutnji, skepse i nesreće, a završava gordim posrtanjem i željom za duhovnim prosvetljenjem, zadirući pritom, neretko, u predele humornog pa, čak, i  grotesknog. 
 
    Izvorišta nemira mogla bi se  potražiti u uspomenama iz detinjstva i mladosti - veoma značajnim odrednicama umetnikovog nadahnuća i inspiratora njegove kreativne imaginacije. Stvaralac se, naime, seća i vraća na davno prevaziđene biološke i psihološke nivoe, karakteristične za period odrastanja i dečaštva u drugačijem okruženju. Radi se o tzv. zaklonskim uspomenama, o „skloništu“ u stvaraočevoj ličnosti, u čijim su odajama,  „odloženi“ nataloženi nesvesni uticaji svake vrste, utisnuti još u vreme najranijeg odrastanja. U kasnijem zrelom dobu, talozi i stanja nesvesnog, bude se, evociraju i vraćaju iz tajnovitih predela stvaraočevih mentalnih pretinaca, evociraju se i ponavljaju. Takav psihički mehanizam, u psihoanalizi poznat kao regresija, od izuzetnog je značaja za svakog stvaraoca, ali se posebno pokazao prijemčivim, plodonosnim i konstruktivnim, u stvaralačkoj ličnosti i umetničkom procesu  Vladimira Price. Slikanje - igra u detinjstvu - nastavlja se i traje, kroz život, da bi, u ovo vreme,  to bila igra  formirane odrasle osobe i njene umetnosti. No, ovom prilikom, kao svojevrsan igra-zapis, pedantno vođeni dnevnik,  solilokvij, razgovor sa samim sobom, najčešće u mislima, ali, neretko, “naglas”, kada se, to što se glasno izriče, beleži na platno.
 
 
 
      Prica crta i slika fluidne, providne, rasplinute,  vazdušaste,  ljudske oblike, jednom vidljive, a, češće, vešto preoblikovane u senke  i odsjaje.  Rastočene, poput minulog života, ove forme raseljavaju se po periferiji slika ili utapaju i sklanjaju u prikrajke, ovaploćujući - „heroja svakodnevice“. Iako bi trebalo da pronosi herojstvo, ovaj junak, u Pricinom delu, nije glorifikovan, ulovoren prometejstvom i ovenčan nadnaravnim moćima. Naprotiv, autor „izvlači“ na površinu platna njegove nedefinisanosti, propuste, izopačenja i ispuštenosti. Umesto mišićavih muškarčina,  jedva se naziru obrisi  nekakvih spodoba: putnici odmaraju, umesto da jezde; čudovišta kradu pršutu; drvoseče druguju sa zečevima; muzikanti i namernici sede noću po dokovima... Svima njima je zajednička teskoba egzistencijalne samoće i asketska grižnja duše. U pitanju je, dakle, umetnost okrenuta ljudskom zaleđu, neodređenostima i strahovima  u nastojanju da se spozna  zašto se životna promašenost, tragika, bol, nesreća i otuđenost, ne mogu izbeći.
 
     Savršen koloritni sklad i ravnoteža prostora odlikuje  platna  koje potpisuje Prica. Prostornost je na njima tako organizovana da otvoreno priziva boju, te ona postaje objektivna realnost, suština slike, a ne običan slikarski materijal odnosno jednostavno sredstvo prikazivanja. Nanosi se širokim potezima, gotovo se preliva preko platna, tvoreći kolorit što, zračeći i prosijavajući, prija očima. Prepuštajući se čarima svedenih boja, stvaralac, neretko, „zaboravlja“ objekte odnosno figure pa, težeći maksimalnoj čistoti slike, prelazi  granicu, tvoreći bespredmetno delo. To se događa u onim prilikama kada ne insistira na direktnom prikazivanju spoljnjeg sveta, kada nema fabule i naracije, kada se ne preoblikuje prethodno mišljena figuracija, događaj ili pojava, kada slike ništa ne prikazuju ili predstavljaju, ne imenuju, niti simbolizuju, već  samo– izražavaju.
 
   Takve apstraktne slike, izvedene iz same suštine života i umetnosti, a Prica ih ima podosta, čitaju se i razumevaju samo na osnovu njihove materijalne i prostorne strukture.  U pitanju su „melodiozne slike“, dela prepuna čudne ispovedne iskrenosti, prikrivenih slutnji i diskretnih nagoveštaja.
 
   A u umetnosti je, veli Kandinski, najvažnije ono što je prikriveno.
 
 
                                                                            Zvonimir Osrečki

  prodaja
slika online umetnicke slike

 

 

arte

 

 

 

www.addurl.nu