nav icon

Vodič za prolaznike

izlozba stara pazova galerija

 centar za kulturu stara pazovaSamostalna izložba  Stara Pazova
Maj  2017.

Međunarodna kolonija u Mađarskoj

 

Nikada se ne umorim od slikanja, umorim se od sebe. To su oni dani kad nesto radis a ne znas ni sam sta i zasto. Sa godinama sam naucio da tu moram zastati.

Kada dodju ti dani slikam bilo sta, sada su to kokosije glave i to ima smisla.

07.10.2016.

kokoska

 

http://www.seecult.org/vest/9-umetnicka-kolonija-krcedin

Učesnik Devete međunarodne umetničke kolonije Krčedin 2016: Vladimir Prica (Srbija) Participant's Ninth International Art Colony Krčedin 2016: Vladimir Prica (Serbia)

 

 

poreznik, detalj

poreznik

Kolonija Krcedin Studio B skica

 

 

 

OSMA MEĐUNARODNA UMETNIČKA KOLONIJA KRČEDIN 2015.

likovna kolonija krčedin

albanian artist fiona

 

likovna kolonija

 

 

 

dama na cosku


 

samostalna izložba 2015

 

 

 

 

 

Većina mojih radova ima izvorišta u djetinjstvu, u reinterpretacijama dječačkih snova, prebiranjima između sna i jave, u prisjećanjima, sjećanjima , i svemu onome što je ostavilo na mene trajni pečat,  ishodište svega što imam i moj  oslonac za sve sto stvaram.

obican dan ,umetnicke slike

 

Vjerujem da su mnogi od vas koji dođu do ovog teksta prisustvovali otvaranjima izložbi,reportažama ili nekim raspravama o slikarstvu. Moje je iskustvo da većina ljudi vrlo malo razumije taj jezik kritičara, znalaca ,pa čak i samih autora. Negdje mi je to i razumnjivo iz razloga što neke stvari zahtijevaju određeno predznanje. Ali  nerijetko komplikovanu terminologiju koju često ne razumije ni sam autor doživljavam više kao udaljavanje umjetnosti od čovjeka nego kao afirmaciju iste, pa pamtim mnogo trenutaka gdje sam se sam a i kolege zapitali, priča li to o meni?!

Daleko od toga da hoću reći da kritičari ne znaju šta govore, s tim da ima i mnogo onih koji vjerujem i ne znaju šta govore, već virtuoznim razmetanjem terminima vjetovatno pokušavaju sebe svrstati u grupu posvećenih znalaca nečega gotovo onostranog.

Kad sam god dobio neku kritiku koja mi je bila od koristi, to je bilo vrlo razumnjivo, ljudski, na relaciji čovjek čovjeku.

I dalje volim vjerovati da je umjetnost nastala zbog ljudi.

Svestan sam da se za ovaj tekst može sa pravom reći da je površan, neznalački, dok sa druge strane dajem sebi pravo na sva neznanja koja prikupljam 25 godina stojeći ispred platna i pokušavajuci mu dati smisao.

Sliku je vrlo lako naslikati, potrebna je podloga, boje, četke i neko vrijeme, i ma što uradili na podlozi, može se reći da je to slika. I tako posmatrajući stvari,svi možemo biti slikari, kao što veliki broj i ne mnogo talentovanih ljudi može bez problema napraviti istovjetnu repliku mnoštva remek dijela modernog slikarstva koja su ponekad i samo čisto bijelo platno. No ovo vuče u priču koja može popuniti mnogo megabajta i mnogo oprečnih stavova . Ono što nazivamo prvim tragovima umjetnosti , ti crteži koji su načinjeni na zidovima pećina vrlo izvjesno nisu djelo tadašnjih akademskih slikara, možda čak ni  djelo najvještijih tada u tome, prije bih rekao da su nastali iz potrebe čovjeka da prenese neku poruku, da komunicira, ostavi trag, i mi to i danas nakon toliko hiljada godina razumijemo.

Dok se bojim da mnoštvo ovog što danas šaljemo ili ne razumijemo ili nemamo šta ni razumjeti, a što je najpogubnije ,niti osjetiti.

Naviknuti na burne kratke senzacije koje detektujemo i zaboravljamo u prolazu svakako da su iskoristili današnji znalci  potrošačke svijesti i u sprezi sa izvođačima umjetničkih radova najčešće završavamo sa emocijama koje nam nude i svi ostali proizvodi osmišljeni u marketinškim labaratorijama, tu ne mislim na male ljude koji pokušavaju da prežive od dodvoravanja masovnom ukusu.

Krajnje pesimistički vjerujem da je umjetnost izgubila i rat i većinu boraca, mada nikad nije bilo toliko umjetnika i art berza na svijetu kao danas , kao i  što se nikad lakše nije dolazilo do tog epiteta.

 

30.12.2013.

 

Međunarodna likovna kolonija , Lika u srcu. 29.9 do 8.10. Udbina

Uz pomoć tri mlade damice nastala je  slika Lička ljubav, te se zahvaljujem Anđeli Šolaji, Mariji Franjičić i Luciji Frankol na velikoj pomoći, a posebno zato jer su mi uljepšale i oplemenile boravak na Udbini.

lika u srcu

 

 

 

歓迎

 

 

U pripremi,izlozba u Kulturnom centru studentski grad,Beograd.

 

 

Tih dana se nisam mogao skriti,svi putevi dokonjaka su vodili do mog skrovista.Poceo sam razmisljati o bedemima, nagaznim minama,otrovnim stijelama i kanalima prepunim raznih gmazova,..
Tada sam kazao zeni koja je svakodnevno virila kroz prozor mog sklonista,da sam lud!,da sam ubojica kojeg traze,da ne pamtim broj kokoski kojima sam zivim odgrizao glave.
Mislila je da se salim,i da zelim da joj udovoljim.

 

 

samostalna izložba u modernoj galeriji lazarevca 5.februar 2013.

 

 

 

 

intrervju vladimir prica

vladimir prica -moderna galerija

vladimir prica-otvaranje izlozbe

Učešće na 56.Oktobarskom salonu 2012. Šabac

oktobarski salon

 

 

 

oktobarski salon - vladimir prica

56.oktobarski salon

 

 

SAMOSTALNA IZLOŽBA KC RUMA

 

izlozba u rumi vladimir prica

 

 

 

izlozba vladimira price

 

U najavi, samostalna izložba,Moderna galerija Lazarevac.Izlagačka sezona 2013http://www.czklazarevac.rs/?moderna-galerija/konkursi.html
                                                                    


 

vladimir prica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ako bi me netko pitao šta znam o slikarstvu,rekao bih da znam malo,jer doista što više slikam otvaraju se neka sasvim nova pitanja,neke boje se prestaju uklapati tamo gdje su se do sada uklapale,ponegdje dođem i do samog ruba potpunog neznanja. I jedino čega sam postao svjestan slikajući preko 20 godina je ,da je slikarstvo najsličnije životu i njegovoj neizvjesnosti.

Ali zato mogu reći da znam da je jako važno uvjek imati čist kist prije nego počneš slikati i očišćenu paletu od stare boje.

 atelje umetnicke slike

 

 

singidunum beograd nikola tesla

Tesla, ulje na platnu, vlasništvo univerziteta Singidunum, Beograd.

 

radmila zoric malicRadmila Zoric

Sva lica Meseca

 

Odraz mesečine poput otiska prsta, individualan,skoro nevidljiv-otisak sopstvene duše: na predmetima, pokretima, ljudima, rečima, mislima...Moćno nevidljive otiske trošimo, a opet oni će trajati duže i od nas samih, ostaće iza nas, našeg fizikusa. Mesečina je treptaj, tišina, odraz na reci, moru, staklu, tiha senka sanjanja ljudskih.
Nekada je živela jedna lepa Selena, personifikacija meseca, pred kojom su bledele zvezde, a njena nebeska kola kretala su se polako, jer su ih vukla samo 2 konja ili mazge, ponekad 2 krave.U odnosu na Heliju ( boginju sunca kod Grka-koju identifikujemo sa svešću i raciom)- Selena je bila lepa na onaj najtiši, neopipljivi način.Njena večna ljubav je bio čovek koga je Zevs osudio na večni san.Legenda kaže, da je Selena na svojim noćnim putešestvijima, uvek ljubila zracima usnulog Endimona, zato je njeno svetlo bilo i ostalo tužno.
Pitam nas, poznajemo li sva lica sopstvenog meseca, sve faze duše? Plime i oseke?
Mašta je misao duše, a duševnost i maštovitost nalazimo probuđene kao prauzrok u najlepšem nebeskom telu. Duša nam je data, kao i Mesec, a sene i odsjaje-što je mesečina, moramo prepoznati sami, neko pre, neko posle...Ima li još uvek hrabrih da zariju prste u sopstvenu mesečeinu? Da zagnjure u svoju dušu, svoj princip ženstva, bez obzira na pol; da sagledaju plodne žitnice i nabujale reke...Ili se stihijski prepuštamo poplavama, zatim sušama i tako u intervalima, čitavog života.
Uroniti u sopstvenu mesečinu, sopstveni odraz duše, jeste bolan, ali i plodonosan proces, koji je u današnje vreme žurbe, materijalnih prioriteta i potrošačkog mentaliteta-samim tim još bolniji, naoko suvišna stavka...
Kada čovek porine u sopstvenu mesečinu,shvata da živi stradalničku sudbinu, lagano silazi do dna patnje i vidi život koji često izgleda besmislen i ništavan, prepun bezvrednih htenja-i tada čovek grca,bori se, ne tone-pruža ruku ka niti sopstvene mesečine,pupčanom vrpcom duše svoje-spašava svoje telo, shvatajući da ipak još uvek voli, da ima nade i snage, da zagrli dušom svojom sopstvenu patnju i ovaj svet vredan prezira, takav kakav nam je dat. I izvlači se čovek uz krku nit, ranjen od samog sebe, više nego od drugih, i počinje da stvara...Piše slikama i slika rečima, šapuće muzikom, gleda u nebo: ,,Što je gore,to jei dole" I dolazi neki novi dan, zatim nova noć, nova tišina i nove porođajne muke svakog stvaraoca koji širi sopstvenu mesečinu okolo, a zatim upija taj isti odraz u sebe. Mesečinu-svoju tišinu.  Radmila Zoric
mjesecina ulje na platnu

 

Za realizaciju ove serije slika zahvaljujem se na podršci svojoj porodici,a posebno Snežani,Ginu i Slavici.

 

pred san slike online

 


 

 

 

55.oktobarski salon

oktobarski salon otvaranje

 

  sveti nikola ulje na platnu vladimir pricaCrkva Svetog Nikole
Novo groblje, Ruzveltova 50a

Hram Svetog Nikole na Novom groblju zadužbina je udovice Stanojla Petrovića, državnog savetnika knjaza Miloša. Izgrađen je 1893. u vizantijskom stilu po planovima arhitekte Svetozara Ivačkovića  i ukrašen je ikonama Svetog Nikole i Svete Petke koje su delo akademskog slikara Vladimira Price. Ikonostas je naslikao slikar Stevan Todorović sa suprugom Poleksijom, a zidne slike Andrija Domeniko po kartonima slikara Petra Ranosovića.

 

sveti nikola ikona Saint Nicholas  Saint-Nicolas  San Nicola  Sankt Nikolaus©

Sveti Nikola , ulje na platnu, 220x140 cm, 1998. Beograd

sva prava zadržana.

 

zlatna ribica

Sve ove imaginarne likove, čitajući o njima, mi prerađujemo u fabrici svog iskrivljenog uma, pa tek onda zavolimo ili ne. Kolika li je ta plejada heroja kojim su nas dojili, a one ,,ozbiljnije" otkrivali smo sami, odrastajući...Nekima se vraćamo stareći, od nekih bežimo...Ali svi su ipak tu.Šta je ta Zlatna Ribica? Čak i mrtva, ona ima veću vrednost od obične ribice. To je mrtva želja koju smo nekada želeli,pa ostvarili ili je nikada ni ne ostvarismo, a ona je uminula...Eto šta su ljudske želje...I uostalom, kome je palo na pamet, da ta jadna riba samo drugima ostvaruje želje, ne stigavši sopstvenim željama da se pozabavi. Možda bi njena želja baš bila da bude obična, ona slinava krljuštara što ganja crve i bube, a ne ljudske snove...I ko se još zapitao, zašto tamo neki deda nije bio mudriji kada je već uhvatio, pa poželeo dve konkretne želje, a kao treću- da mu ribica uvek sve želje ispunjava, ili pak da mu stvori Aladinovu lampu, pa da kroz duha dobije pravo na još tri želje....Sve to nije, jer...Čovek kada iznenada dobije priliku da se usreći nečim, on ili prekardaši- pa mu sve to nestane,biva kažnjen ili toliko ne veruje, pa zafrljači onu ribicu nazad u vodu, jebući joj sve po spisku, misleći da je skrivena kamera- gde baš njemu u suton života neko sad da ispunjava želje, kada je već na miru zaboravio da je ikada išta i želeo...I to mu oduzima pravo na lament, koji je godinama čekao.
Zlatna Ribica je možda Sveta Prostitutka, ona dobrougoditeljica vašim požudnim snovima, ona uvek lepa i rada u tom trenu svaku želju da ostvari, bez da joj se zahvalite ili je nagradite nečim prigodnim. Ona zna, da joj niko neće reći- vraćam te nazad, želim da te oslobodim bar ugađanja meni...A, opet, zna i da nakon što ostvari tom nekome tri želje, on će je vratiti u vodu i odjuriti u svoje dvore ili već negde...Svesna je svoje svrhe, i tek ponekad zakaže, onako iz sujete, mada retko... Zakaže kada neka opaka ženturina poželi da je služi baš Zlatna Ribica, a ne svita dvoranina. Ipak je to fino tkanje, ta patina zlatna...Ne kazni bakutu rogovima ili kopitama, nego je vrati gde je i bila, isto okruženje, isto sve...Nikada budali nije rekla ,,Šta će ti dvor?" Ili glupaku ,,Zašto bi ti bio kralj, usrećiću tebe, a unakaziti čovečanstvo..." Ona nije moralisala, nije prosuđivala imaju li smisla ljudska snatrenja. Samo je plivala umorima naših bezumnih snova, retkima se hvatala na mamac...
I ti retki, obično su bivali zbunjeni, tražili savet od drugog- šta da požele...I tada dobijali dva prava saveta i treći pakosni, da im se uprska san, sruše kule i nestane čarolija...A ribica je nestajala bez milosti.

Radmila  Zoric
 

 

 

                                                                                                                                                                  

 

 

 

Prije 30 godina sljedeći uzore naslikao sam prve slike, sve što sam uspio je da pomalo ličim na njih.

Nizom godina i rada shvatio sam da ustvari mnogo više moram da zaboravim nego zapamtim da bi došao do tog da moj rad ima smisla.

U toj borbi, koju svaki slikar poznaje na ovaj ili onaj način, došao sam do jedne granice, tačke otkuda ima smisla krenuti.

I vrlo je jednostavno, to je onaj momenat koji pamtim kao prvi kada sam uzeo,olovku ili šta god i sa istinskom potrebom nešto nacrtao, potreba za bilješkom nekog trenutka,osjećaja ili prosto nečega što je u tom trenu davalo iskrenu potrebu da se prenese u dvodimenzionalni svijet. Tu  sam našao smisla za početak, ali sam i shvatio da se tu otvara ogroman, meni nepregledan prostor u kojem mogu bitisati, sa smislom.

Opet se vraćam na jedino što mi ima smisla, igra.

Prizaboravi se igrati sa godinama, i to je istina, i nemali je problem uskladiti iskonsku potrebu za njom i obrasce mišljenja i ponašanja koji su nam učinili otklon od nje, onakove kakva bi istinski trebala biti. Tako da nije neobično kad se u toj igri ponekad bude i trapav,  nedovoljno kreativan ili prosto nedovoljno ili previše nečega se nađe u tim nastojanjima da se igra. Upravo u tom sebe i nalazim, i sam se nalazim u tom i to je jedina definicija koju bi mogao reći za svoje slikarstvo a ujedno i kao trag raspoznavanja ako neko poželi da nađe odgovor. Samim tim, moje slike nemaju potrebu da se objašnjavaju, ja vjerujem da će ih prepoznati svako ko razumije ovo što pišem, i ako pronađe nit koja vodi do vlastitog djetinjstva lako će je otvoriti , bar ja vjerujem da je tako.

 

april.2016.

Vrlo je lako slagati čovjeka, I to činimo manje više svi svakodnevno i ne primjećujući sopstvene laži, često je kvalifikacija laž i preteška riječ za svakodnevne potrebe za malim neistinama. Na nekon drugom mjestu ta ista mala laž postaje punopravni nosioc tog imena, a to je kad lažemo sami sebe, ne zarad utjehe ili bijega, već zarad vjere u ono što radimo. Kada bi stavljao vlastitu glavu na panj u to ime ,ne znam da li bi završila u korpi ili ostala na ramenu, ali to je ono što ne znam, a ne što znam i nadam se dobroj sreći ili pravednosti. Kada stanem pred platno, ne vjerujem u ništa, niti u naučeno, niti u neznanje, mada ne mogu pobjeći ni od jednog, niti u riječi koje bi me hvalile ili kudile, i to je jedini način koji sam iznašao da bi mogao biti iskren,bar do mjere dokle seže moja sposobnost za poznavanje samoga sebe. Nekako ,čovjek kad se probudi vjeruje da zna gdje će poći, i najčešće to i bude po nekom planu, dok sa druge strane svima se desi jutro koje napravi staze sasvim različite od onih naučenih i predviđenih. Moje sliku su kao ta jutra, krenu nekuda gdje sam u tom času odlučio, i onda ih pustim da idu kuda hoće, nerijetko izmučene, uzimane i dodavane, bezidejne,besciljne, i baš takve ih proglesim svojim i dam im ime. Kasnije često pronađem put do njih koji mi je u tom momentu bio nepoznat. Monolog je najgori mogući način za reći nešto sebi, a ujedno i jedini.